Ja, ti i svi koje znamo

[razgovarale Nikoleta Marković, Ana Vilenica, Tanja Marković]

 

Koji zaključak, stav ili perspektiva proizlazi iz rada Ja, ti i svi koje mi znamo u kojem govoriš o položaju umetnica i umetnika kroz istoriju umetnosti  unutar sistema moći? Kome se ovaj rad obraća i kakve su bile reakcije?

Ja, ti i svi koje mi znamo je novi rad koji je izložen samo jednom na Press to Exit u Skoplju. U stvari, ja ga ne vidim kao rad koji pokušava da izazove reakcije. Sam rad je zapravo reakcija. To je nastavak rada Moja muda. U pitanju je video animacija dijagrama u kojoj pokušavam da poziciju umetnica i umetnika u istoriji umetnosti i sistemima moći opišem u formi mape uma.
Ti odnosi se vrlo često predstavljaju kao „slagalica“, a moja namera je bila da pozicioniram „slagalicu“ i učinim je sebi jasnijom. Dijagram je pokretan, što situaciju čitanja čini složenom, a takođe pokazuje i koliko je teško zamrznuti pozicije koje su nam društveno zadate.

Prethodni rad Moja muda te je pozicionirao u lokalnoj sredini. Možeš li ukratko da nam objasniš šta se dogodilo i na koji način te je taj rad obeležio kao glasnogovornicu umetnica na prištinskoj likovnoj sceni?  Da se podsetimo, rad Moja muda je „nedozvoljena“ intervencija na izložbi Prostor konformizma za nagradu Muslim Mulići (Muslim Mulliqi). Opisala si je kao dominantno muški kontekst, ali kustoskinja je bila žena iz Albanije, Suzana Kuka (Susana Kuka). Kako objašnjavaš te činjenice u kontekstu feminističke umetnosti?

U pravu si, kustoskinja je bila žena, ali kao što si rekla, ona je iz Tirane i takođe neko ko nije bio baš upoznat sa savremenom umetničkom scenom Kosova, koja je u ovom slučaju bila važna za njen kustoski rad. Ipak, izložba i kustoskinja nikada nisu bile glavna tema rada. Iz mnogo različitih razloga izložba je, u tom trenutku, bila samo savršena prilika/platforma za konkretnu direktnu akciju Moja muda. Ono što sam osporavala bilo je ipak malo složenije. Rad je došao kao odgovor na  rasprave i razgovore sa predstavnicima savremene umetničke scene na Kosovu, koji su se dešavali nekoliko meseci ranije. Tada mi je s osuđujućim potekstom rečeno, da razlog zbog kojeg mi nemamo međunarodno poznate umetnice sa Kosova  dolazi kao rezultat toga da ženama nedostaju muda da postanu uspešne umetnice. To se dogodilo 2007. godine kada se ovaj problem  eksplicitnije osećao u vazduhu. Stočna muda  kojima sam zamenila moje prisustvo na izložbi „Muslim Mulići“, bila su odgovor na tu izjavu. U svakom slučaju, namera nikada nije bila da se pokaže muška dominacija na savremenoj umetničkoj sceni Kosova - to nije ništa novo i dešava se svuda, pa tako i na Kosovu. Ali, vrsta dominantne uloge koju ovi ljudi imaju u razvoju savremene umetnosti na Kosovu i način na koji opisuju odsustvo umetnica sa Kosova na međunarodnoj umetničkoj sceni - jednim i jedinim argumentom „da nemaju muda“ – to je bio šok i to šok koji je zahtevao reakciju.
I naravno da su me Moja muda na neki način etiketirala kao glasnogovornicu umetnica na lokalnoj umetničkoj sceni. Očigledna je bila tendencija da se efekat mog rada na sceni trivijalizuje, budući da je pridodavanje odrednice feministička umetnost u novinarskom diskursu lokalne scene, u većini slučajeva, pežorativna karakteristika. Novinari su me odmah pitali: „Da li je to feministički rad?“ Moj odgovor je bio: "Ako ovako izgleda feminizam, onda jeste, to je feministički rad“. Zbog toga pokušaj opšteg isključenja i cenzure lokalnih medija nije bila jedina poteškoća sa kojom sam se kasnije suočavala.

U radu Nekada davno naratorka je žena koja tokom performansa koristi  simbole: ogledalo, cigle, crvenu boju  u formi praha (dobijenog tucanjem cigle, prim.prev.) kao senku za oči. Realizovan je u godini koja prethodi proglašenju nezavisnosti Kosova. Kako ovaj rad tumačiš sada, u kontekstu izmenjenih društvenih i političkih okolnosti? Da li bi došlo do nekakvih promene u scenariju performansa da si ga osmišljavala danas? Tvoj rad se 2007. godine mogao čitati kao buntovnički i avangardan, ali se 2011. godine može čitati i kao podrška zvaničnoj, državnoj politici. Kakav značaj to ima za tebe i tvoj rad?

Ne, za mene bi to bilo pogrešno tumačenje rada Nekada davno, ali takođe mogu da razumem odakle dolazi ovaj predlog tumačenja. Razlog je taj da je teško izbeći sve one elemente koji nose različitu simboliku, dok u isto vreme igraju centralnu ulogu u mom performansu. Ono što rad Nekada davno nastoji da postigne je da pokuša da rekonstruiše i ispriča istinitu priču (koju mi je ispričao otac) o tome šta se dešavalo ženama u zemlji zarobljenoj totalitarnim praksama komunizma ’70-tih i o odnosu između Albanije i Jugoslavije u to vreme. Tako da svi objekti koje sam koristila u toku performansa nisu ništa više nego vrsta „forenzičkih objekata“ pomoću kojih priču uvodim u igru i rekonstruišem je pokušavajući da još jednom kreiram savremene forume koji na istoriju sukoba i protivrečnosti gledaju u okviru postojećih prostornih praksi.

U video radu Naša smrt/Tuđa večera baviš se teškim pitanjem  problema viktimizacije u medijskoj javnosti. Postavljanjem pitanja da li su žrtve ponovno viktimizovane ukoliko „postanu tema“ umetničkog dela, da li ti, zapravo, kroz  interesovanje za mesto umetnice u marketinški orijentisanom svetu umetnosti, postavljaš pitanje da li je umetnica dvostruko diskriminisana ukoliko se bavi pitanjem pola/roda? Šta bi za umetnice mogao biti izlaz iz ove zamke?

Subordinacija  postoji od XIX veka, kada je utemeljena podela između kreativnosti muškarca i žene. U to vreme su  žene bile percipirane kao objekat, a ne kao subjekt. U knjizi Žene, umetnosti i društvo, Vitni Čedvik (Whitney Chadwick) još jednom objašnjava da ono što mi učimo iz istorije jeste da žena-genij ne postoji, genije je muškarac (slično iskustvu vezanom za rad Moja muda). Status izuzetka dolazi kao tendencija da se žena  umetnica egzotizuje kao izuzetak i da se potom njen jedinstveni status iskoristi kao oružje kojim će se potkopati njen uspeh. Ipak, ono što sam do sada naučila je da, bez obzira koliko ste uspešni kao umetnica, vaš uspeh će uvek biti upoređivan, meren umesto slavljen. I to pokušavam da pokažem u radu Ja, ti i svi koje mi znamo kroz način na koji sam klasifikovala dijagram. U svakom slučaju, mislim da je potrebno da pokušamo stvari gurnuti više u pravcu onoga što je Džeri Salc (Jerry Saltz) želeo da istakne kada je za nemačku umetnicu Šarlin fon Hejl (Charline von Heil) rekao: "Von Heil nije dobra umetnica zbog toga što je žena koja slika, već zbog načina na koji slika“

Šta misliš o savremenom feminizmu? Da li danas postoji feministička umetnost i šta ona za tebe znači?

Da, feministička umetnost postoji,  ipak nikada dovoljno. Međutim, ja bih se složila sa jasnim komentarom kanadske umetnice Šarmejn Vitli (Charmaine Wheatley) da svaka umetnost koju su proizvele žena nije feministička umetnost, niti da sve žene smatraju da su feministkinje, niti da stvaranje umetnosti sa ženske tačke gledišta, u tom smislu,  nužno kao rezultat daje feminističku umetnost. Na kraju, takođe se slažem da je feministička umetnost veoma lična i da možda zato ne nalazimo toliko muškaraca koji proizvode feministička umetnička dela. S druge strane, takođe se volim držati definicije da je „lično političko“ i da umetnost, u ovom slučaju, može biti način političke prakse.

U svom tekstu Slike, pol i moć Vjolca Krasnići (Vjollca Krasniqui) piše da od kada je Kosovo postalo protektorat UN posle rata 1999. godine, restrukturiranje društvenog, političkog, ekonomskog i kulturnog života imalo je ogroman uticaj na ulogu roda kroz interakcije između međunarodnih zapadnih institucija za izgradnju mira s jedne strane i nacionalizma, kulture i religije kosovskih Albanaca, s druge strane. Ona ukazuje na centralnu ulogu roda u reafirmisanju nove podele i ekskluzije kao sredstvima koja obezbeđuju disciplinu, poslušnost, obrazovanje, razvoj i demokratiju u terminima Zapada. Kako vidiš ulogu zapadne neokolonijalne političke modernizacije u jačanju patrijarhata i tradicionalnih rodnih uloga na Kosovu? Kako su ovi procesi prepoznatljivi u kulturi i umetnosti na Kosovu?

Naravno, tačno je da su žene na Kosovu nastavile posleratnu rekonstrukciju procesa zauzimanja subalternih pozicija, što Krasnići i ističe u svom tekstu. Ovaj proces je bio evidentan u korišćenju različitih sredstva u seksualiziranoj reprezentaciji žena u cilju pomaganja političke propagande - potrebe Kosova da ima mir, demokratiju, ispunjava „standarde“ i tako dalje. I funkcija zapadne neokolonijalne političke modernizacije je, ironično, ojačala patrijarhalnu i tradicionalnu rodnu ulogu na Kosovu pomoću potčinjavanja žena. Žene u svojoj retorici i simbolici postaju nositeljke reprezentacije ne-Evropljana, kako Krasnići opisuje. Ova činjenica je kritički primećena uglavnom od teoretičarki sa Kosova, ali se ne sećam umetničkih dela koja su se otvoreno bavila ovim pitanjem ili možda to nisu do sada.

Budući da sada živiš u Frankfurtu, možeš li nam reći sa kojim se problemima  suočavaš kao žena-umetnica-migranatkinja u neoliberalnom kapitalističkom svetu (umetnosti)?

Smešna stvar je da često vidim da ljudi u mojoj biografiji pišu da živim na relaciji između Prištine i Frankfurta. Da li to znači da ne živim ni u Prištini, niti u Frankfurtu, već negde između? Šta to može biti? Druga strana istine je da odbijam da se osećam kao umetnica migrantkinja u Nemačkoj. Uporno ponavljam da sam ja samo strana studentkinja, koja će jednog dana otići, iako ne znam kada. Ipak, ono što je i dalje čudno je da sam uprkos svemu tretirana drugačije od ostalih studenata, koji dolaze iz zapadnih zemalja. Mislim da je to zato što Zapad očekuje da jednom kada se nađete na zapadu, a došli ste sa istoka, ne razmišljate da se vratite. To bi se smatralo neuspehom. Stoga se od vas traži da odmah otpočnete sa asimilacijom. A šta je prvi korak ka tome - jezik. Shvatila sam to kada su me, ponekad tri puta dnevno, pitali: "Kako ide vaš nemački?" Iako u Staedelschule nemački jezik nije obavezan. Kao reakciju na to napravila sam rad  Als ich ein Kind war, wollte ich Künstlerin werden (Još kao dete, želela sam da budem umetnica). Rečenica je dugačka 3x5m, uključujući gramatičku analizu: subjekat, konjugacije, glagoli, zamenica, itd. Ova izjava napisana je tokom Rundgang 2010. godine. Bila je veoma živopisna i ne baš tako elegantna, moram priznati, ali mislim da je trebalo da "ispadne" upravo tako.