Auto-kritika kao osnova za investiranje-iznova

Fokus vašeg rada je jednim delom u poslednjih nekoliko godina postao grad i promene koje se dešavaju u organizaciji života i rada u urbanoj sredini. Zbog čega smatrate da je danas važno promišljati i angažovati se na tom polju?

Razloga uvek ima više, da navedemo samo nekoliko, ključnih. Pre svega i najočitije, transformacija grada u postsocijalsitičkom vremenu je mesto koje na prilično eksplicitan način pokazuje odvijanje kapitalističkog načina proizvodnje danas, jer podvlači tezu po kojoj je razvoj (danas deindustrijalizovanih) gradova u čvrstoj sprezi s načinom razvoja kapitalizma, sada posebno reprodukcije, zavisno o kojoj geografskoj zoni govorimo, a ova je periferijalna. Naravno, ekcplicitnije zone tog prelaska postoje, ali iz ugla onoga što možemo nazvati kulturnom proizvodnjom, transformacija grada je plodan poligon za istraživanje (ovde ćemo se suzdržati od uvođenja termina i njegovih implikacija – 'grada-kao-fabrike' ili 'društvene fabrike', jer u pitanju je metafora koja zahteva konceptualizaciju a ne pojednostavljenje i doslovnu primenu). Međutim, ako se bavimo proizvodnjom kulture, umetničkih i istraživačkih projekata u današnjim uslovima, onda moramo biti i pošteni u smislu otvaranja uslova te proizvodnje i njenog značenja u širem kontekstu, što bi podrazumevalo neku vrstu samo-kritike i investiranja iznova. Urbane promene i polje grada nam je, između ostalog, interesantno jer se tiče i onog istrošenog izraza (u nedostatku boljeg) – interdisciplinarnost – što bi negde pariralo i odgovaralo složenosti samog predmeta bavljenja, a to je urbana transformacija. U tom smislu, takvi projekti povezuju ljude iz različitih oblasti, umetnike/ce, arhitekte/ice, sociologe/škinje, novinare/ke, itd. i iako su to uglavnom eksperti koji dolaze iz svojih disciplina, cilj je uvek raditi kroz metod koji nije ekspertski niti je akademski, odnosno, nije naučnog karaktera. Dakle, ne bavimo se urbanom sociologijom, najkraće rečeno. Ovde je značajno uzeti u obzir da ta "interdisciplinarnost" jeste ideologem, jer doprinosi zatvaranju uslova za problematizaciju i za otvaranje pitanja uslova proizvodnje svake od "disciplina" ili praksi svakog od aktera, svojim totalizujućim karakterom. Ovo može da deluje kao inspirativan proces i prostor za proizvodnju, ali on je itekako uslovljen, ne samo projektnim okvirima u užem smislu, već i kretanjima u širem polju ove proizvodnje, što bi značilo neminovno osluškivanje, možemo čak reći i trendova, umrežavanje sa postojećim projektima i istraživačima i proizvodnju sličnih istraživanja. Ovo je recept za reprodukciju celokupnog načina proizvodnje, ma koliko mi spontanom ideologijom odreagovali na sopstveni projekat i rad kao na novum i na proizvod koji "pravi razliku". Prvi prigovor tome može biti da kulturna proizvodnja jednostavno zahteva i podrazumeva proces umrežavanja i glatke komunikacije, ali se pokazuje da koncept u smislu problematizacije najčešće nedostaje, odnosno da trpi, ako ga ima. Naročito ako se on ne zadovoljava slepom verom u dostignuća socijalističkog urbanog planiranja.

Koje su specifičnosti procesa urbanih regeneracija u Novom Sadu? Kakva je uloga kulture i umetnosti u tim procesima?

Novi Sad je periferijalan grad na periferiji, stoga neki od procesa urbanih regeneracija i promena mogu biti čak i vidljiviji nego u "centrima". Teško bi bilo govoriti o džentrifikaciji kao o nosećem procesu promena, jer nje praktično na ovim prostorima ni nema, ili je ima u vrlo izmenjenom obliku. Teško da je u pitanju regeneracija osim ukoliko taj izraz ne stavimo pod navodnike, već pre državna i privatna (često u kombinaciji ova dva režima) intervencija u planiranje i izgradnju grada. Ako bi se reklo da je to partokratsko planiranje, kao što se često kaže da je srpska država partokratska država, nismo uvereni da bi to bila pravoverna definicija, jer bi podrazumevala neku vrstu demokratskog karaktera partija i demokratskog karaktera upravljanja (mnogo diskutabilnih izraza na jednom mestu). A to nije slučaj, jer se radi o manifestaciji elitističkih interesa i kada je planiranje grada u pitanju – elitističkih interesa partija i pojedinaca, a zatim i autokratskog odlučivanja.

Ako bismo govorili o „kuriozitetima“ urbanih transformacija Novog Sada, naveli bismo primer masovnosti privatnog građevinskog preduzetništva kada je stambeni sektor u pitanju, koji je do 2008. godine Novi Sad činio jednim od najvećih evropskih gradilišta. Balon je ubrzo pukao i danas svedočimo broju od oko 40.000 praznih stanova i lokala, što znači da se nema novca za ulaganje u nekretnine i za kupovinu stanova, iako izvestan stepen zaduživanja po tom pitanju i dalje postoji. Preciznije, to znači da je sfera reprodukcije na periferiji prepuštena dohotku stanovništva, ako ga ima, i zaduživanju, ako se ispunjavaju uslovi dugoročne zaposlenosti. Ono što je predstavljalo vrlo ostvariv profit (stan kao roba) je postalo indikator deindustrijalizacije Novog Sada i simulacije kolektivne potrošnje, ukazujući do koje mere, konsekventno, grad više nije ni klasično mesto reprodukcije radne snage, dok proces deindustrijalizacije uveliko traje. Ako bismo parafrazirali jednu grupu drugova, rekli bismo da se makro-ekonomska kriza bukvalno seli na najmanju jedinicu reprodukcije, a to je domaćinstvo.

Kulturne i umetničke inicijative se do sada nisu bavile ovim konkretnim problemom. Njihova praksa se uglavnom vrti oko očuvanja javnih prostora od privatizacije i oko obezbeđenja prostora za sopstvene aktivnosti, do napora za uspostavljanjem novih javnih institucija i reagovanja na netransparentnost državnih urbanističkih transformacija. Nekada se to zaista čini kao uska i nereflektovana praksa.

Zajedno sa grupom Stealth i grupom mladih arhitekata i kulturalnih aktera priredili ste publikaciju Cement.  Preuzeli ste tabloidni format kako bi se obratili široj javnosti. Na koji način ste radili istraživanje objavljeno u publikaciji  i zbog čega ste se odlučili za taj format? 

Odluka da se priredi publikacija kao što je Cement je bila logičan nastavak metodologije celokupnog projekta i istraživanja. Ukratko, projekat pod nazivom „A(u)kcija – registar novosadskih prostora između ličnih interesa i javnih potreba“ je nastao na osnovu prethodno realizovanog projekta grupe STEALTH.unlimited, „Cities Log“ ('Gradski registar'), kojim se nameravala uspostaviti, kako autori projekta kažu: urbana hronologija, koja prikazuje grubi presek kroz razvoj gradova Zapadnog Balkana. U ovom slučaju lokalizacije, umesto preseka u regionalnom smislu, predmet je bila detekcija u tom trenutku (2010. godine) aktuelnih preobražaja životnog prostora i urbane kulture Novog Sada (ipak uz izvestan stepen kontekstualizacije u odnosu na post-jugoslovenske gradove). U toku istraživanja, realizovano je sedamnaest intervjua, deset specifičnih studija slučaja, prikupljeno i raspoređeno preko dvestotine unosa/logova, producirana je izložba i uređene novine – Cement. Kada kažemo da Cement prati metodologiju rada na celokupnom istraživanju i njegovim konkretnim proizvodima, onda pre svega mislimo na proces prikupljanja, priređivanja i prezentovanja javnosti/publici mnoštvo prikupljenih informacija, iz domena, uopšteno rečeno graditeljske i urbanističke prakse, pre svega u Novom Sadu, a u smislu privatizacije, klijentelizma, infrastrukture, inicijativa građana, itd. Da sumiramo, to je bio proces reprezentovanja ogromne količine informacija publici, uglavnom ukazujući na netransparentnost intervencija vlasti i privatnih uticaja na razvoj grada. Dakle, radi se o jednoj strategiji i metodologiji transparentnosti, koja bi mogla najbliže da bude nekoj vrsti amaterskog istraživačkog novinarstva. Možda bi bilo zgodnije i pravovernije reći da se radi o ideologiji transparentnosti, u čijoj je osnovi očekivanje da će objavljivanje informacija široj javnosti usloviti njenu agitaciju. U čemu? U aktivnoj podizanju svesti i u participaciji građana i građanki u planiranju i izgradnji grada. Problematično, zar ne. U celom procesu je besplatno deljenje preko dvanaest hiljada primeraka Cementa imalo značajnu ulogu. Posebno ukoliko, s (takođe vremenske) distance, potenciramo tezu da između obavestiti se/saznati i delati nema znaka jednakosti. Ova samo-kritika ne treba da bude bilo šta začuđujuće, jer se nalazimo u fazi preispitivanja sopstvenog rada u okviru kulturne proizvodnje, i pokazuje se da ona mora postati jedna permanentna faza rada. Rad na A(u)kciji jeste bio uzbudljiv i zato ga povezujemo sa nekom vrstom istraživačkog novinarstva, jer smo bukvalno doživljavali „udare adrenalina“ kada smo dolazili do novih informacija i kada smo savladavajući osnovne tehnike i bili u stanju da povezujemo i interpetiramo informacije, na određeni način. Taj postupak je bio najvidljiviji u trenucima kada smo uspevali da detektujemo lica/aktere (poimence), njihovu međupartijsku pokretljivost i zamenljivost (ali ne i napuštanje) pozicija u javnim institucijama/preduzećima, upravnim odborima i u privatnim kompanijama (čak i u NVO organizacijama u posebnim slučajevima). Međutim, personalna imena bi trebalo da predstavljaju polazište za konceptualizaciju problema, a ne njegovu završnu tačku, jer je na taj način moguće obuhvatiti kretanja u okviru strukture. I na kraju, koliko god je metodologija rada na projektu bliska istraživačkom novinarstvu bila značajna i specifična u smislu metodologije jednog kulturnog projekta, isto toliko je podelom rada svojstvenom ovoj praksi, doprinela deficitu dalje konceptualizacije i potencijalne teoretizacije samog procesa istraživanja.

Aktivno ste učestvovali u iniciranju i procesima pripreme za zausimanje kasarne Arčibald Rajs. Kako vidite situaciju vezanu za skvotiranje Društvenog centra i koji su po vama razlozi (ne)uspeha ove akcije?

Mislimo da je u osnovi našeg angažmana u Inicijativi za Društveni centar pokušaj da sa zainteresovanim organizacijama i pojedincima reflektujemo pitanja koja su vezana za sopstveni rad u okviru kulturne i umetničke produkcije; na koji način je moguće napraviti iskorak iz ustanovljenih okvira organizovanja rada u NVO organizacijama, pre svega, kada se postavi pitanje zadovoljenja potreba za prostorom za sopstvene aktivnosti, a onda i za javnim prostorom; na koji način se donose odluke, na koji način se uključuju zainteresovani, ako hoćete, kada je napor ka omasovljenju inicijative u pitanju, itd. Dakle, mnogo uobičajenih pitanja i pozicija, od kojih je takođe jedna dugogodišnji napor da se deluje u pravcu osnivanja gradske mreže asocijacija i organizacija iz polja "nezavisne" kulture, kako bi se uspešnije radilo na ostvarenju zajedničkih interesa i poboljšanju uslova za rad, gde je glavni adresant i povlašćeni sagovornik država. U ovim pokušajima obavezno je nedostajalo propitivanje sopstvenih praksi i kritičko sagledavanje koraka koji su vodili, na ovom primeru konkretno, ka ulasku u kasarnu. Upravo zbog navedenih razloga i njihove eskalacije kao nerešivih problema, nismo uspeli da pokrenemo problem "demilitarizacije" prostorâ što je trebalo da bude sadržaj procesa, ni značenja toga u današnjem kontekstu koji je svakako drugačiji od, recimo, konteksta kada je Metelkova u Ljubljani pokrenuta i osnovana. Inicijativa za Društeni centar je, pre svih, okupljala kulturne i aktivističke organizacije, sportske i omladinske organizacije, pojedince takođe, s namerom da se o problemu i inicijativi s javnošću iskomunicira putem medija i da se ona time upozna sa problematikom. U tom procesu adresiranja ka državi i ka medijima, neminovno dolazi do kulturalizacije teme kojom se želi agitovati javnost. Ono što je interesantno jeste da je, čak i u umetničko-kulturnjačko-aktivističkim krugovima, proces koji je predstavljao vrstu pripreme za ulazak u kasarnu viđen kao izdanak direktne demokratije koji je negovao komunikaciju kroz instituciju plenuma (treba skrenuti pažnju da su se okupljanja oko zauzimanja kasarne dešavale u vreme studentske okupacije Filozofskog fakulteta u Beogradu, te je ovaj termin i praksa bila prisutna među aktivistima i u medijima). To, dakako, nije bio slučaj. Jedan od razloga zbog kojeg smo istupili iz Inicijative za Društveni centar, jeste to što je načinu odlučivanja kakav je direktna demokratija (koji se inače može smatrati diskutabilnim) uletima heteronomnih praksi (pre svega NVO načina rada, hijerarhija i načina komuniciranja na način njegovog izostajanja) uskraćena i osujećena potencijalna realizacija u njenoj autonomnosti. Ukratko, primenjeni načini odlučivanja su bili stvar trenutka i generalnog trenda (radikalnosti), a ne njihovog doslednog praktikovanja, što je dovršeno samom odlukom da se u kasarnu uđe, a zatim i da se ova vodi, kao Društveni centar (DC), na istim principima. Ako se po ulasku u kasarnu, po rečima nekih od aktivista DC-a, napravila razlika između onih koji su osvojili kasarnu ili "starih kuka" i mlađih aktivista koji su pristupili radu u DC-u ili "fazana", jasno je da se o jednakosti nije moglo govoriti, te se konsekventno hijerarhizacija prenosila i prema spolja, na publiku, u vidu jedne narodnjačke i paternalističke politike. Očita podela na manuelni i intelektualni rad ovih aktera je pri tome zataškana ideologemom "otvorenosti za sve", čiji neposredni rezultat, sažeto i na primeru, jeste obeležavanje crkvenog praznika u DC-u. Podela rada koja je dominirala Inicijativom od samog početka je bila evidentna, gde ne samo da nije bilo mesta za emancipatorske politike, već je forsirana deviza apolitičnosti Inicijative. Vidimo da to ipak jeste nekakvo političko (politika svakako nije u smislu njenog emancipacijskog karaktera, te onda u pitanju mora biti političko-države). Ono što je kuriozitet Novog Sad jeste činjenica da je alternativno i aktivističko polje naslonjeno na državu i vrlo vezano za njene institucije (javne institucije, upravne odbore, partije, univerzitet, itd.), posebno kroz učešće državnih službenika na toj sceni ili pretendenata na tu poziciju. Učešće na alternativnoj sceni je time mesto gde se vrši akumulacija inicijalnog institucionalnog socijalnog kapitala, samim tim, i neupitnog širenja države. Svim ovim je ovakva inicijativa u startu osujećena.

Kako razumete pojam javni prostor i kako vidite njegov potencijal kao resurs za kulturu?

Javno ili privatno je sumnjiva dilema kada je kapitalistički način proizvodnje u pitanju. Privatno stoji kao neprikosnoveno pravo, dok je javno uvek medijatizovano državom kao aparatom reprodukcije klasnih odnosa zarad ostvarenja interesa vladajuće klase. Takav je slučaj i sa javnim prostorom. Početna pozicija kojom javni prostor obično postaje tema za kulturne inicijative je analiza privatizacije javnog dobra i prostora, uz širu refleksiju u vidu konstatacije da je javni sektor podjarmljen kapital-odnosima. Delovanje za njegovo očuvanje je najčešće usmereno na iznošenje zahteva državi kao nosiocu i medijatoru javnog dobra/prostora ili pak na obaveštavanje javnosti o problemima privatizacije javnog prostora. U zaista široj refleksiji, oblikovanje i upravljanje javnim sektorom, pa i javnim prostorom, bazirano je na porezu koji prikuplja država kao delu viška vrednosti koji je izopšten iz toka kapitala i preusmeren u potrošnju kapitaliste. Ono što se dešava na taj način je, zapravo, da se na taj način smanjuju troškovi konstantnog kapitala, tačnije, ulaže se u reprodukciju radne snage (što se na pojavnoj ravni ukazuje kao poboljšanje uslova života stanovništva). Dakle, kada se na ovaj način postavi uvid u stanje situacije, onda smo u stanju da sagledamo ulogu javnog sektora u raspodeli viška vrednosti u kapitalističkom načinu proizvodnje. Pitanje kulture i javnog prostora u gradu, i pitanje borbe u tom polju danas može imati nekakav značaj u smislu kontinuiteta sa politizacijama ekonomskih odnosa i njihovih učinaka (nekada potpuno besplatan set javnih usluga i socijalna skrb), što vodi ka jednoj socijalističkoj paradigmi. Bavljenje mnogih inicijativa na ovom terenu temom javnog prostora kao javnog dobra je upravo resusrs za ono što možemo nazvati klasičnom kulturnom produkcijom. Često se čini da „javni prostor“ (za razliku od javnih službi) možda sadrži nekakav ostatak i da mu to daje potencijal da se redefiniše i da se oslobodi prizvuka države u njemu, a da se pri tome ne artikulišu nekakve anarhističke enklave ili autonomne zone. Angažman oko pitanja javnog dobra/javnog prostora mora upravo krenuti od njegove uloge u kapitalističkom načinu proizvodnje, čime se svako strateško delovanje radi spašavanja ovih tekovina čini diskutabilnim, naročito ako je ono kulturalizovano i ima svoje mesto na kulturnjačkim konferencijama. Ono što je na ovom mestu takođe bitno jeste da se time na prvom mestu dovodi u pitanje sopstvena praksa (uz sve probleme koje sa sobom nosi par teorija-praksa/saznanje-političko delovanje).

Učestvovali ste u formiranju i izvođenju akcije grupe April koja je reagovala na transformacije koje je doživeo KC Novi Sad. Kako je došlo do formiranja ove grupe i kako vidite efekte izvedene akcije.

Ta aktivnost je, ponajviše, jedan od poslednjih odjeka gradske mreže ili pokušaja da se ona formira i održi, konkretno odjek mreže "Za kulturne politike – politika kulture". Za ovu konkretnu akciju uzet je naziv grupa April, koja je na simboličkom nivou trebalo da predstavi i utvrdi vezu u smislu kontinuiteta praksi neoavangardnih umetnika s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina XX veka na Tribini mladih i današnjih aktivista. Većina aktera današnje kulturno-umetničko-aktivističke scene u Novom Sadu ima nekakav odnos prema Kulturnom centru Novi Sad i sa njegovom institucijom-prethodnicom, Tribinom mladih. Taj odnos se kreće od: nostalgičnog romantiziranja; neutralnog istraživanja prošlosti; autolegitimisanja; kreiranja auto-istorije ili jednostavno, istorije; itd. Ovo su naknadne refleksije o ulozima učesnika/ca u akciji, a u doba njenog osmišljavanja i pripreme, takva ili slična refleksija je izostala, a aktivistička strategija je počivala na "reagovanju na nepravdu", koje je često samo-legitimišuće u smislu da se jedini angažman i reakcija po tom ili nekom drugom pitanju, u konsenzusnom kvijetizmu, smatra pozitivnim. Kako je tada u proglasu rečeno, kao zajednički imenitelj okupljenih je istaknut anti-socijalistički konsenzus, koji je u ovom slučaju manifestovan kroz forsiranje neoliberalnih kulturnih policy-ja vidljivih i na nivou arhitekture obnovljenog zdanja i netransparentnosti u realizaciji sredstava koja potiču iz javnih fondova, a ne samo na programskoj orijentaciji tih institucija. Pri tome se pozivalo na tekovine Tribine mladih kao mesta otvorenog za "progresivne uređivačke politike i mesto umetničkog eksperimenta". U tom smislu i bez daljeg propitivanja, funkcionisanje Tribine mladih je vrlo često mitologizirano. Konsekventno, izvedbeni ili performativni momenat bilo je isticanje transparenata s ispisom: Na ovom mestu je odlukom gradske uprave izbrisana istorija. Iz današnje perspektive, postavili bismo pitanje značenja same istorije i mogućnosti da je gradska uprava, dakle država, izbriše. Da li bi to bilo moguće ako "nezavisna" aktivistička scena ne bi računala na institucije, ako se ne bi oslanjala na njih i ne bi smišljala strategije za "dug marš" kroz njih, pa i u smislu legitimacije državotvorne istorije? Nama se sada čini da jedan efekat ove akcije svakako jeste aktivistički imeprativ u vidu "skretanja pažnje na..." i ukazivanje na navedene probleme transformacije jedne gradske institucije, pri čemu je jedan od neposrednih problema na otvaranju KC Novi Sad bilo to što je otvaranje bilo zatvoreno za javnost. Mogli bismo da postavimo pitanje: zašto na to otvaranje nismo pokušali da uđemo, silom ako je potrebno, i svojim primerom ukažemo na paradoks i istovremeno gestom animiramo i sebe i ostale? Problem za problemom, a problematizacija izostaje. Epilog cele akcije, koji je istovremeno i njena osnova, jeste činjenica da se dosta aktivista i aktera "nezavisne" kulturne scene već jednim delom i svojim aranžmanom nalazio konkretno u toj instituciji ili u nekoj drugoj, dok neki od aktivista u tu instituciju nikada nisu ni fizički kročili. I u jednom i u drugom iskazu, nije u pitanju metafora već pokušaj detektovanja materijalnih tragova tih praksi.

Kako vidite veze između teorije, društveno-političkog aktivizma i umetnosti u odnosu na procese urbanih regeneracija u gradu? Kako vidite svoju poziciju u odnosu na tu situaciju?

Kao ilustraciju tog odnosa o onoga što možemo nazvati njegovim manifestovanjem u našem radu, navešćemo publikaciju koju smo prošle godine ko-uredili i objavili, pod nazivom "Na ruševinama kreativnog grada". Zbornik sadrži prevode aktuelnih tekstova koji su vezani za savremene urbanističke transformacije, s akcentom na kritiku instrumentalizacije umetničkih u kulturnih praksi u svrhu kapitalizacije (brand-iranja) prostora, nekretnina, delova grada i na kritiku uloge spektakularnog koncepta kreativnih industrija u tim procesima. Mogli bismo reći da autori tekstova dolaze iz naučnog, teorijskog, pa čak i aktivističkog miljea, i da iz tih pozicija pristupaju ocenjivanju navedenih problema. U diskusiji koju smo organizovali povodom objavljivanja knjige, čak smo i sami rekli da je taj zbornik zamišljen kao neka vrsta "teorijskog priručnika" za aktiviste-umetnike-kulturnjake koji se bave temom grada, koji bi naknadno, pre ili u toku delovanja mogao da predstavlja poziv za reflektovanje sopstvenih praksi i predmeta tih praksi. Takav stav je delimično proizašao i iz prethodno opisanih kultur-aktivističkih poduhvata u kojima smo učestvovali, a kojima je nedostajala konceptualizacija problema. Međutim, čini nam se da se takvim stavom vrši praksa "naknadnog teoretiziranja" i da se teorija time svodi na deskripciju. Deo problema je da se teorija inače smatra čak i ekspertskom praksom najčešće u vidu tekstualne proizvodnje i da njena uloga zaista jeste naknadna obrada prakse, dakle objekta. Međutim, da bi se razlikovala od naučnog pristupa, teoriji se mora dati ravnopravan status sa kreiranjem nekog procesa (s praksom, uslovno rečeno), ili obrnuto, kreiranje mora biti istog statusa s teorijom, jer u protivnom doprinosi se intenziviranju podele rada. Teorija kao integrativni deo stvaralačkog procesa i kao njegov kontinuirani (pred)uslov bi značila preispitivanje i problematizaciju samog tog procesa, prakse ili akcije, u smislu evidentiranja a onda i njegovog odvajanja od ideologije. Opet, treba imati u vidu da teorija i sama politika nisu ista stvar.

Kako vidite svoj rad i angažman u odnosu na pojamove kreativnost i kreativni rad?

Kada je generalno potenciranje kreativnosti i kreativnog rada u pitanju, naš rad je usmeren na kritiku takvih praksi, kroz formate publikacija i diskusija, pre svega i kako to kulturna produkcija nalaže, kao i na vid praćenja na koji način se imperativ kreativnosti kod nas predstavlja, na velika vrata, a onda i na ona manje očigledna. Potenciranje kreativnosti kroz "kreativne industrije" bi predstavljalo "eksploataciju intelektualne svojine, individualnih veština i talenta, a sve u svrhu potencijalnog sticanja bogatstva i stvaranje novih poslova" (pri tome, teško da je u pitanju dugoročnije i stabilnije zaposlenje). Dakle, po slovu kreatora ove agende (Departmana za kulturu, medije i sport britanske vlade, kao i guruâ/promoterâ poput Ričarda Floride), radi se o pokušaju pokretanja i doprinosa razvoju ekonomije, pre svega nacionalnih ekonomija, što je istovremeno evidencija njene krize. O činjenici da je u pitanju balon svedoči i sam naziv – potenciranje tercijarnog sektora kao nosećeg sektora današnje ekonomije (ekonomija/industrija usluga, u širem značenju). Konceptualizacija problema uglavnom izostaje, bez obzira što se, recimo, radi o vrsti rada u ovom sektoru koji je, bez obzira na konsenzus aktivističko-kulturne scene kod nas, neproizvodan rad sa svojom posebnom ulogom u kapitalističkom načinu proizvodnje. Potenciranje kreativnosti i kreativnog rada je dosta zastupljeno u strategijama regeneracije gradova već nekoliko decenija, pri čemu su kreativci, umetnici, dizajneri, čak i gej populacija, itd. instrumentalizovani u svrhu promocije određenih i neuglednih delova gradova, što prethodi porastu renti/stanarina i uplivu investicija. Mnogi autori su se kritički osvrtali na analizu dugog procesa džentrifikacije, uz konkretne primere veza između kreativnosti i špekulacija nekretninama, na primer, u Njujorku tokom šezdesetih godina XX veka, u Berlinu i Barseloni devedesetih godina XX veka i prvih godina ovog veka, do Londona tokom prethodne godine (da nabrojimo samo neke i da napomenemo da su na ovim mestima često delovali ili deluju anti-džentrifikacijski pokreti). Danas vidimo da je upravo veza kreativnosti i grada i generalna agenda kreativnih industrija, postalo noseći program za finansiranje kulturnih projekata od strane Evropske komisije u narednih sedam godina, čime je konačno dobila svoju trans-nacionalnu legitimaciju. Interesantno je promatrati primenu takvih agendi na periferiji i to sprovođenje izvesnih delova agende kroz državne institucije, a onda kada se uvođenje tih strategija opaža kao spontano, u smislu "držanja koraka sa svetom" i globalizacije kulture. Tu mislimo na festivalsku kulturu sve zastupljeniju u ovim krajevima, ne samo muzičkog karaktera, već i sve češću promociju u smislu podvlačenja kreativnog karaktera praksi umetnika, dizajnera, arhitekata, muzičara, itd. u čemu prednjači, da navedemo primer, Mixer festival. Ni malo slučajno se takvi festivali i kulturne manifestacije organizuju u napuštenim i privatizovanim (ili još uvek ne) bivšim industrijskim postrojenjima, ili pak u državnim, javnim institucijama. Kombinacija javnih i privatnih resursa u ovakvim praksama je upotpunjena logikom eksploatacije – i državnog budžeta i samostalnih umetnika/ca, kulturnih organizatora, itd. Oba trenda, institucionalna i festivalizacijom-kroz-institucije strategija uvođenja imperativa kreativnosti bi bile ono što zovemo ulaskom na velika vrata, utabanim putem. Ono što je ulazak na mala vrata, manje očekivanim putevima, je možda i interesantnije. Mislimo na strategije nekih od kulturnih aktera koji bi bili skloni doslednoj primeni agendi kreativnosti kao izgrađenog sistema koji se potom na adekvatan način kritikuje, ili se čak potencira učestvovanje u primeni tih agendi. Ono što između ostalog može da predstavlja opasnost u tom procesu je prikrivanje institucionalnih ambicija i upravljačkih angažmana aktera, čime se strategija uspostavljanja-kritikovanja osujećuje (a rekli bismo da je upravo time osujećena na samom početku). I drugi evidentiran upliv je primer observacije akademskog osoblja, deklarativno leve provenijencije a zapravo levo-nacionalističke, gde se slaganje sa evropskim strategijama kreativnosti (i sa projektom evropske prestonice kulture, recimo) lokalizuje i usmerava u kritiku bloka na vlasti i njegove nedovoljne efikasnosti. Iako su ovo primeri manje očekivanih upliva imperativa kreativnosti, moramo reći da oni ipak strukturalno slede, kada se uzme u obzir njihova NVO i akademska pozicija.

Zbog čega je danas važno braniti autonomiju umetnosti?

Rad na konceptu vezanom za problematiku autonomije umetnosti počeli smo da razvijamo nedavno, u saradnji sa Grupom za konceptualnu politiku. Početak tog bavljenja označava osvrt na dosadašnje bavljenje novosadskom neo-avangardnom umetnošću šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka i, pre svega, osvrt na jedan od ključnih proglasa te grupe umetnika pod nazivom „Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti“ iz 1971. godine, koje smo u više navrata pokušali da aktualizujemo, ali nikada na ovaj način. U tom proglasu, simptomatična je sledeća rečenica: „Naš jezik je jezik umetnosti i ne želimo da postane jezik politički“. U toj izjavi smo uočili paradoks, jer je ona sastavni deo birokratskog dopisa umetnika kao činovnika i saopštenja instancama vlasti; i istovremeno je mesto odricanja od političkog jezika ili jezika umetnosti u političkom polju, i pozivanje na sam jezik umetnosti (u okviru umetnosti). Mi iz tog paradoksa čitamo: insistiranje neoavangardista na jeziku umetnosti kao autonomijskom imperativu, koji vodi ka angažmanu umetnika i ka politici umetnosti. Dakle, ovom problematikom se želi opcrtati i dokučiti politički efekat umetnosti ili politika umetnosti, što bi bio ulog svake prakse, pa i umetničke. Doslednom primenom koncepta autonomije instanci, pošli smo od tačke da ne postoji direktna veza između efekta umetnosti i kapaciteta za stvaranje političke subjektivnosti. U suprotnom, imamo umetnost koja je pedagoška, instruktivna i reprezentativna, svojim ukazivanjem na-, podizanjem svesti o- i doslovnog prikazivanja svakog oblika dominacije s priželjkivanom posledicom masovnog otpora. Pre smo mišljenja da se politički efekti umetnosti propituju u okviru same umetnosti, konceptualnim zahvatanjem osnova izražavanja, baveći se režimima izražavanja i perceptovanja. U pitanju je razvezivanje kojim se emancipuje samo izražavanje od heteronomije i simptom je odbacivanja nametnute norme izražavanja i postojećeg ustrojstva estetskog. Za nas je autonomija umetnosti objedinjenje politike umetnosti i politike umetnika koji prepoznaje proizvodni odnos sopstvene proizvodnje i suprotstavlja se politici lokalizovanoj u umetničkom polju, koja podržava taj odnos. U pitanju je politički raskid sa političkim normama u umetnosti, preko raskida sa umetničkim normama koje ovaj politički sistem podržava. Dakle, ne radi se ni o kakvoj suštini, pošto je u pitanju relaciono mišljenje i delanje, a to znači u odnosu na heterogene, heteronomne elemente koji su, kao prepreke, materijalni osnov slobode u težnji da se prepreke poruše. Nije u pitanju suština, jer sa nestankom prepreke, nestaje i ono što se oslobađa. Susretanje autonomije sa heteronomijom je princip kretanja autonomije umetnosti i treba da vodi njenom nestajanju – ka nestajanju autonomije instanci i podele rada. Dakle, bitno je da se radi na autonomiji umetnosti kako je ne bi bilo kao institucionalizovane prakse. Ovim ustanovljujemo koncept, dakle analitički, a potom i samu političku praksu. U širem planu, bavljenje problematikom autonomije umetnosti i političkih efekata umetnosti je bitno, jer se time radi na rasterećenju umetnosti i od lartpurlartističkog prizvuka i njenog određenja kao buržoaske tvorevine, i s druge strane od njene angažovane, soc-realističke i propagandističke uloge..

Koji je prema vašem mišljenju potencijal zajedničkog dobra danas u urbanim pokretima i inicijativama u globalnom i lokalnom kontekstu?

Temom zajedničkog dobra (commons) bavili smo se na rubovima procesa prevoda i objavljivanja zbornika tekstova "Na ruševinama kreativnog grada". Kao izvor koji se smatra relevantnim na široj sceni, uzeli smo D. Harvijev stav apropo urbanog zajedničkog dobra. S druge strane, raspravljajući i ulozi javnog dobra i prostora, zapitali smo se da li proizvodnja prostora počiva isključivo na medijatorskim praksama države i, kako smo videli, kapitala, ili je moguće da postoje mesta koja je moguće proizvesti van navedenih parametara. Međutim, tim uvidom smo zaključili da je definicija „zajedničkog dobra“ grada, u najmanju ruku, arbitrarna. Smatra se da na mikronivou izmiče mehanizmima državnog urbanog planiranja a da se na kolektivnom nivou neprestano proizvodi. Istovremeno, zajedničko dobro je pod neprestanom pretnjom da bude komodifikovano, ograđivano i aproprisano od strane kapitala. Iako se smatra načinom proizvođenja, pre svega, društvenih odnosa, naspram društvenih odnosa koje proizvodi kapital, „zajedničko dobro“ grada formira odnose koji su kolektivni, nekomodifikovani i koji ne potpadaju pod parametre tržišne valorizacije (ovo poslednje je Harvijev stav). Međutim, naš uvid u problematiku tumači  i vidi arbitrarnost „zajedničkog dobra“ pre svega u njegovom neprestanom prelivanju i mešanju sa „javnim dobrom“ i setom javnih usluga, pre svega na planu njihove preskribovane dostupnosti svima podjednako. Na tom mestu se zanemaruje deklarativno razgraničenje „zajedničkog dobra“ od „javnog dobra“ koje predstavlja sredstvo za reprodukciju radne snage u kapitalističkom načinu proizvodnje. Ipak, „zajedničko dobro“ grada podrazumeva zalaganje za kolektivno a ne više za individualno vlasništvo, s tim da se obično ne postavlja pitanje i ne negira sam koncept vlasništva. Za „zajedničko dobro“ grada se smatra da može čak da bude i ograđeno, ekskluzivno, ograničenog pristupa, organizovano hijerarhijski, da bi se očuvalo kao takvo ili pak da bi se stvorio mikroprostor za nekakav oblik političke organizacije (čitaj: enklave). Nalik „javnom dobru“, politike „zajedničkog dobra“ grada najčešće se kreću u rasponu između kritike privatnog vlasništva i kritike intervencije autoritarne države, ka potenciranju lokalne autonomije i decentralizacije uprave nad prostorom grada. Po nama, zahtev za proizvodnjom „zajedničkog dobra“ grada spada u domen socijalizacije viška vrednosti i distribucije, ali još uvek ne spada u domen procesa raskidanja kapital-odnosa.

 

[razgovarala Ana Vilenica]

24.12.2012.