Kome je dozvoljeno da ima biografiju?

[razgovarale Ana Vilenica, Tanja Marković, Tamara Đorđević]

U performansu Panic:Perverted koji predstavlja re-izvođenje rada Valie Export Aktionshose: Genitalpanik iz 1969. istražuješ kroz medijsku instalaciju feminističko radikalno pozicioniranje u vreme globalnih migracija. Na koji način vidiš mogućnost za radikalno političko feminističko pozicioniranje danas? Da li bi i na koji način mogla da odrediš svoj rad kao feministički?

Definitivno bih rekla da je moj rad feministički, iako više volim da kažem da se promenio u kvir-feminističku perspektivu. Razumem kvir-feminizam najpre kao kritiku hegemonih odnosa, kao dekonstrukciju dominantnih reprezentacijskih struktura i u tom smislu kao koristan aparat za umetnički i politički rad izvan identitetskih formacija. U radu Panic:Perverted sam pokušala da pokažem da se kvir-feministička pozicija mora situirati precizno u različitim prostorima, zato sam i reartikulisala rad Valie Export u odnosu na rad Tanje Ostojić. Bilo je neophodno da pokažem feminističku poziciju iz Istočne Evrope jer sam želela da pokažem razlike u feminizmima koje postaju vidljive kada se određeni kontekst ozbiljno shvati – feministička borba različito znači za one koji su ’rasizovani’ i koji dolaze iz ne-zapadnih zemalja i/ili za one nesigurnog roda. Dopada mi se ideja da je feminizam kompleksno polje na kome se različiti vidovi presecanja događaju više nego ideja jednodimenzionalne politike. Za mene jedino kao takav feminizam može biti izazov i vrlo nekomformistička praksa u sadašnjosti.

Tvoja umetnička praksa određena je iskustvom „biti-Drugi/a” (to je imigrantska pozicija) i „biti Drugačiji/a” (a to je queer pozicija). Sa kakvim se sve problemima suočava queer-žena-umetnica-migrantkinja u neoliberalnom kapitalističkom svetu (umetnosti)? I na koji način putem umetnosti osvetljavaš probleme drugosti i kapitalističkog zapadnoevropskog odnosa prema migrantima?

Odgovoriću na pitanje kroz objašnjenje performansa „Was ist Kunst – a product of circumstances?“. Performans počinje kao re-izvedba predavanja-performansa Ksavijera LeRoja (Xavier LeRoy) „Proizvod okolnosti“ (Product of Circumstances), u kome umetnik govori o svojoj biografiji kao biolog i plesač. Provociram ovaj performans stavljajući sebe u poziciju one koja priča o svojoj biografiji kako bih pokazala da, kada je u pitanju biografija da su migranti/kinje ili ućutkani/e ili se od njih zahteva da govore kao predstavnici/e manjina koji moraju da obaveste publiku o siromaštvu, diskriminaciji itd. Moj performans je pokušaj da se napuste sve ove ponuđene pozicije i da se otvori prostor za diskusiju o migracijama koja ne bi bila marginalizujuća. Reizvedba Ksavijera LeRoja postaje re-izvedba rada Raše Todosijevića „Was in Kunst“ kako bi se pitanje „šta je umetnost?“ transformisalo u pitanje „šta je život?“. Kome je dozvoljeno da ima biografiju, a ko je osuđen na smrt kroz sistem deportacije u sadašnjosti? Završavam performans referencom na smrt Markusa Omofume ubijenog tokom deportacije 2000. godine.

Danas se suočavamo sa problemom različitosti kao važnom instancom kapitalističkog tržišta kome je afirmacija različitosti neophodna. Najavljivala si da ćeš se posvetiti pitanjima kooptacije diskursa drugosti (feministički, gueer, ne-heteroseksualni diskurs) u neoliberalni imperijalni poredak. Kojim strategijama je, po tvom mišljenju, moguće pružiti otpor šizoidnom kapitalističkom poretku koji jača u uslovima krize?

U mom zadnjem projektu „Kvir perspektiva u i na Evropi“ bavila sam se implementacijama politika istopolinih zajednica u zemljama istočne Europe. Pokušavala sam da preispitam logiku etabliranja seksualnih politika na osnovu LGBT identiteta koji je proizišao iz pokreta za seksualno oslobađanje grupa koje su delovale u prošlosti. Moja namera je bila da ispitam organizaciju i regulaciju seksualnosti u savremenoj Evropi (ili onome što više volim da odredim kao EUropa) kao istorijski uslovljene koja se može razumeti jedino kroz evropsku istoriju imperijalizma i kolonijalizma. U mom projektu nisam ispitivala seksualnost kao polje izvan tog režima, naprotiv, moglo bi se reći da je seksualnost pokretač koji je neophodan kako bi se obnovili i etablirali stari pojmovi varvarskog Istoka i slobodnog Zapada. Kada sam započela projekat, 2008. godine, konstrukcija ovih binarnosti se odvijala kroz medijske izveštaje o homofobnim napadima na LGBT događaje u glavnim gradovima istočno-evropskih zemalja. Homofobija, kao uznemirujući momenat u samo-određenju prema seksualnim slobodama na zapadu, morala je da bude autsorsovana (outsourced) kako bi se naglasila neophodnost intervencije i regulacije seksualnih politika istočno-evropskih zemalja prema standardima EU o seksualnim manjinama. Pokazano je da jednostavne pozicije protivljenja, bivanja „anti“, ne mogu biti dovoljne kako bi se postavio izazov kompleksnosti različitih formacija nasilja (političko nasilje, homofobno nasilje, reprezentacijsko nasilje...).

Smatraš da je neophodno uvesti diskurs kolonijalizma u kontekst bivše Istočne Evrope. S druge strane mnogi teoretičari tvrde da je postkolonijalna logika upravo uključena u optimizaciju političkih okolnosti koje jačaju kapitalistički imperijalni poredak (eksploataciju, izrabljivanje isl.). Da li postoji distinkcija između kolonijalnog i kolonijalističkog diskursa i koja su očekivanja od kolonijalnog teorijskog, kritičkog i političkog aparata u pogledu promene društvenih odnosa u istočnoj Evropi i zapadnom svetu?

Kada govorim o kolonijalizmu nakon 1989, činim to kako bi povezala vreme Habzburške monarhije i finansijsku ekspanziju i neoliberalno restruktuiranje istočno evropskog tržišta u poslednjih dvadeset godina. Sa moje tačke gledišta neophodno je govoriti o kolonijalizmu (bez obzira da li postoji prefiks post ispred ili ne) kako bi se pokazao kontinuitet eksploatacije kroz istoriju Evrope i kako bi se poremetio diskurs evropskog ujedinjenja. Jedna jedina evropska istorija koja se obično predstavlja u medijima nikada nije postojala. Evropa je uvek bila povezana sa civilizacijskim modelima i idejama ekspanzije i okupacije drugih teritorija.

Kada sprovodiš kritiku neoliberalnog društva kao osnovni aparat koristiš teoriju reprezentacije, analizu stereotipnog prikazivanja drugosti i podcrtavaš političke  konsekvence koje sa sobom nosi takva vrsta reperezentacije. S druge strane, i sama u svojim performansima nudiš očekivanu stereotipnu sliku agresivnog Drugog/e, imigranta/kinje (na primer, performans koji izvodiš citirajući performans Brusa Nojmana (Bruce Nauman) u tvom izvođenju sledi strategije agresivnog subjekta koji grize, šamara, i namerno ugrožava ljude u okolini). Da li bi mogla nešto više da nam kažeš o strategijama i taktikama koje koristiš u svojoj umetničko-političkoj i aktivističkoj praksi? I kako vidiš političke domete (potencijalnosti) umetnosti kao kritičke, aktivističke društvene prakse danas u zapadnoevropskom kontekstu u procesu razotkrivanja delovanja rasističkog, nacionalističkog, mizoginog i drugih diskursa od kojih se politički ograđuješ ili ih u umetničkom radu osvetljavaš?

U radu „Pokret, privatizovan“ (Movement, privatized) najavila sam re-izvedbu performansa Brusa Nojmana (Bruce Nauman) „Hodanje u maniru preterivanja u parametru kvadrata“ (Walking in an exaggerated manner in the perimeters of a square) iz 1968. Ono što nije bilo najavljeno je drugi deo u kome sam re-izvela performans Olega Kulika u kome se umetnik ponašao kao pas. Na taj način sam želela da preispitam granice ponavljanja, kada je ponavljanje dozvoljeno, a kada ono to nije? U osnovnim crtama ideja je bila slična onim već opisanim: ticala se stvaranja polemičnog prostora, u kome je moguće preispitivati i provocirati binarne odnose. Ta provokacija je jedna od mojih glavnih strategija, ipak, neradi se samo o uznemirujućim momentima, pokušavam da povežem vrlo različita polja koja su često međusobno razdvojena. Kada sam počela da se bavim performansom pokušavala sam da razvijem formu koja bi mogla da nosi puno kvir i postkolonijalne teorije koja je na mene uticala. Ali stvar nije bila u tome da pišem i predajem na akademski način. Tada sam počela da povezujem akademski jezik sa istorijom performansa, pitanjima o politikama tela i fizičkim granicama. Taj rad duž granica različitih disciplina je moja osnovna strategija, pokušavam da razvijem forme koje se ne mogu lako podvesti pod jedno polje.

Na Oktobarskom salonu 2008. godine izvela si performans Gazimestan. U tom radu si se bavila društvenim kontekstom u Srbiji. Na koji način vidiš situaciju u Srbiji za vreme Miloševića, a na koji način je vidiš danas? Kako komentarišeš efekte ovog svog rada u medijima?

Polazište performansa „Gazimestan 08“ je bio Miloševićev ultra-nacionalistički govor iz 1989, kada je izjavio da je ponovo došlo vreme za rat. Moja ideja je bila da održim govor, preuzimajući neke formalne elemente političkog govora u koje sam intervenisala radikalnom kritikom. Moj tekst je bio baziran na analizi rodnih odnosa Žarane Papić za vreme Miloševićevog režima. Izvela sam tekst kao vidno kvir subjekt neidentifikovanog roda kako bih ispitala probleme patrijarhata, heteroseksistički sistem tokom devedesetih, ali takođe i njihov kontinuitet tokom 2000ih. Situacija je bila vidljiva u kompletnoj postavci performansa. Nekoliko dana pred performans, kvir festival na kome sam učestvovala, je napadnut te je performans u muzeju morao da bude zaštićen od strane policije. Bila je to odvratna situacija u obe postavke, u potpuno nesigurnom okruženju homofobije tokom kvir festivala i u zaštićenom prostoru umetnosti u muzeju.

Insistiraš na razlici između performativne prakse i performansa. Da li nam možeš reći nešto više o toj razlici u kontekstu tvog umetničkog rada?

Insistiram na razlikovanju performansa i performativne prakse jer moj rad nastaje u različitim prostorima, kontekstima, jezicima i formama. To znači da se moja performativna praksa sastoji iz re-izvođenja, predavanja, intervencija, radionica pre nego performansa koji se mogu iznova postavljati na sceni. Ponekada ponavljam performanse, ali činim to samo kao varijacije: menjam jezike (od nemačkog do srpskog, od srpskog do engleskog) ili menjam kontekste (ponekada je upitanju akademska konferencija, ponekada eksperimentalni umetnički prostor, ponekada kvir festival). Za mene je važno da ta praksa bude vidljiva u celini.

Sa engleskog prevela Ana Vilenica